ОШ „МИЋО МАТОВИЋ” - Катићи
130 ГОДИНА РАДА

Godišnji odmor – kako to gordo zvuči!

Датум: 06. Avgust 2014 22:02 Категорија: Новости из окружења


PIŠE: Rada Karanac 
Tekst je preuzet sa portala 'Kolumnist', uz neophodne male izmene učinjene od strane urednika ovog sajta, što nam autor valjda neće previše zameriti... Svakako pročitajte duhoviti prikaz 'letnjeg provoda' prosečnog srpskog intelektualca (ili je ovde ipak reč o iznadprosečnom...)

Godišnji odmor je najlepša stvar koja može da vam se dogodi tokom godine. Čak i pre odlaska na svoj zasluženi odmor, mesec dana  samo odrađujete posao, jer treba da smislitе gde ćete tačno poći: ili „kod nas“ u Crnu Goru ili u Grčku, a možda Turska ili Tunis... Smišljate i da li ćete ići avionom ili krenuti svojim autom; prebirate po glavi šta vam treba od stvari, i koliko je dovoljno da ponesete keša za bezopterećeno uživanje a da vam pri tome ostane i neka svota za septembar... I sve se to, naravno, dešava - negde tamo daleko od ove zemlje.  A U SRBIJI?
U Srbiji godišnje odmore koristimo da beremo maline, krečimo stanove, idemo do rođaka koji živi na 5-6 kilometara jer smo se snašli taman za gorivo, i po čokoladu klincima. Naravno, uvek izbegavamo one rođake koji imaju troje ili čak četvoro dece, jer kada presaberemo koliko košta toliko Milka čokolade, odustajemo…

Prva muka u vezi sa godišnjim odmorom me je zadesila kada sam na dva meseca morala da kažem tačan datum, kada mislim da ću ići na to plaćeno bespoličenje (a i nije me uhvatio novi zakon, pa se još i radujem!). U suštini, svejedno mi je, jer iz rodne varoši nigde neću mrdnuti; jer je maline obrao i sneg i grad; jer sam bicikl prodala da bih kupila jednu gumu za auto, pa sada mogu samo na nju da uzjašem; jer se rođaci ne javljaju na telefon koji su im demontirali zbog nagomilanih neplaćenih računa; jer kiša ne dozvoljava brčkanje ni na potočiću, a zatvoreni bazen u Čačku možemo i dalje samo da sanjamo…
Istina, zovu me neki prijatelji da dođem kod njih na par dana, kao u fazonu: „Pa valjda imaš za benzin do Bora, ovde ti je sve plaćeno“. A sve mislim da bi bilo sjajno da sipam gorivo u kantu, sednem i odvezam se gde god! A neispravne kočnice, a kriv trap, a ručna ne radi, a registracija trebalo da bude pre neki dan… Kažem im, a kao grom iz vedra neba mi pade na pamet, da nemam vremena jer sam svoj odmor planirala da okrečim kuću! Godinama idem negde, mantam se, pečem na suncu, geljam po kamenčićima, obilazim kojekave pećinčine i etno kutke, a kuću sam potpuno zapostavila. Kada malo bolje razmislim, toliko su nas stegli ovi naši što odlučuju, da nam kuća postaje i jedina oaza i pećina i more i planina i uživanje i smirenje i nervoza i dubioza. A kod Kineza ima da se kupe i talasi i delfini i sunce i mesec i zvezdice, pa kada nalepim svuda po kući, ima da se osećam kao na neprestanom odmoru.
 
PRVIH SEDAM DANA

Početak odmora mi je protekao u kreativnom razmišljanju; koji ću zid da ofarbam u crveno a na koji ću da zalepim tapete, one jeftinije? Koliko košta farba i gde li daju popust? Da li da platim majstora ili da navatam neke prijatelje? Koliko mi treba brufena, jer će upala mišića biti neizostavna? Da li mi je postojeći valjak „bajat“ ili moram i za njega da se isprsim? Da li da bacam pare i na zaštitnu foliju ili da pazim kako krečim plafon?
U tom kreativnom razmišljanju sam „ubila“ prvu sedmicu. Došao je i taj dan „D“, i to za vikend. U ostalom za šta drugo vikendi i služe?! Neću valjda ići na neki izlet, kupovinu u susednom gradu ili ugošćavati prijatelje?! Idealno da se uhvatim za četku i krenem u akciju. Kako vreme odmiče, farbe je sve manje, a zidova sve više. Nisam dobro preračunala. Odmah oduzimam neke nebitne prostorije: hodnike, kupatilo, delove iza vrata (ionaka se ne vide). Ponestaju i tapete, a niko ne prodaje na santimetre nego na rolne, i to velike metraže i mnogo skupe. Kupujem, naravno kod Kineza, slične, samo im fale višnjice. Uspešno lepim i bojim crvenim lakom, podrazumeva se, kineskim. Ne primećuje se razlika, osim kada se neko zagleda. Ali oslanjam se na odsutnost ljudi zanetih sopstvenim brigama i višnjama.
 
OD 7. DO 14. DANA

I druga sedmica odmiče. Određena za čišćenje, ribanje i sve ostale divne stvari koje čine život i koje vas uvek sačekaju, bili vi doktor nauka ili nekvalifikovani radnik. Ne treba da pominjem gomilu naroda koji dolazi da me obiđe i vidi kako odmiču radovi. Smucaju se, sapliću o kante, zagledaju, daju korisne savete, dok meni para izbija iz ušiju. To su oni koji odlično uhvate greške i propuste, koji su po prvi put videli četku i krpu za čišćenje „odmah po kapanju“ da se ne ulepi. Neki doneli i lubenicu, najidelnija stvar koja će vam, oduzimati dragoceno vreme, te vas i ometati u poslu….mislim skretati pažnju na druge nevažne gluposti. Potom ide vreme za završno lickanje, i čini me neizmerno srećnom, iako sam ceo jedan deo plate potrošila i upisala se na par mesta u onu čuvenu i jedinstvenu svesku za veresiju. Neka živi ova sveska u Srba, dok je poslednjeg Srbina. I konačno, vreme da sednem, zapalim dve cigarete i duvam u tek okrečen plafon, jer ja sam ga krečila, ja ću i da duvam u njega. I nargilu ću da podložim, namerno. Pa neka dimi na sve strane.
Poslednji deo odmora, koristim da odem u selo, da se odmorim ko čovek. Nema da se plasti, šljive još nisu stigle, mama me juri da jedem, tata me tera da spavam i odmaram. Komšiluk vodi abrove koji me zasmejavaju i koji me podsećaju da su, čini se meni, i mali problemi i sitna ogovaranja nekome veliki i jedini. Uveče obavezno gledam „Srećne ljude“ i uživam rasterećeno, jer kontam da je uvek bilo isto vreme, da neko drugo u stvari nikada nije postojalo, samo su postojale serije koje nas podsećaju da se uvek intelektualac loše snađe, da je neradnik uvek bio zaštićen, i da se uvek šićarilo i kraduckalo.