Сећање на хероја

Пре седамнаест година, 4. маја 1999. командант ловачко-авијацијског пука Миленко Павловић извукао је млађег колегу пилота из авиона, и уместо њега полетео ка НАТО авионима који су бомбардовали Ваљево. Летео је право у смрт! 

Тада се само 14 наших авиона "миг 29" могло супротставити НАТО авијацији са 600 најсавременијих летелица. Са упола мањим дометом радара и три пута мањим дометом ракета, наши пилоти су били немоћни да се супротставе бројнијем и технички надмоћнијем непријатељу. Авиони у полуисправном стању постајали су лака мета. Пуковник Миленко Павловић добро је знао да сваки лет носи такав ризик. Када је стигло наређење о полетању на НАТО авионе који су надлетели Ваљево, Павловић је  задржао млађег колегу пилота да не полети. Пришао је авиону и рекао: "Нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је из кокпита младог пилота и полетео пут свог родног града...

Радар је показивао десетине непријатељских авиона, а на другој страни је био Павловић – сам! Ваљевци сведоче да се авиони нису видели, али да се чула грмљавина мотора. Није било као до тада, да само надлете и избаце бомбе. Нису слутили каква се драма одиграва на небу. Све док нису чули експлозију и угледали делове запаљеног авиона како падају са неба. Миленков лет је трајао око дванаест минута. Одмах по полетању отказао му је генератор наизменичне струје. Ракета испаљена са НАТО авиона погодила је наш авион у пределу кабине. Павловић се није катапултирао. Можда за то није имао времена, мада они који га познају верују да он никада и не би напустио свој авион.

Био је то последњи Миленков лет. И последњи лет до краја НАТО агресије – до тада је уништено 11 "мигова", шест у ваздуху и пет на земљи. Он за своја дела никада није проглашен херојем. Постхумно је одликован Орденом за храброст и Златном летачком значком.

Сваке године 4. маја у знак сећања на Миленка Павловића, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, његове колеге, родбина и поштоваоци положе венце на споменике у Ваљеву и селу Бујачић, где је пао његов авион.

пренето са сајта ГЗС